Самостална изложба Себастиена Вердона
Музеј савремене умјетности РС, Бања Лука
септембар/октобар 2013. године
Музеј савремене умјетности РС, Бања Лука
септембар/октобар 2013. године
Дјела швајцарског умјетника Себастиена
Вердона, представљена изложбом „Times“ (Времена), настала су током двоседмичног
artist-in-residence програма који је
одржан у септембру 2013.
године у Музеју
савремене умјетности Републике Српске. Програм је спроведен у сарадњи са
фестивалом „Culturescapes“
из Базела, који је у 2013. години за
свој тематски оквир имало Балкан и међукултурно повезивање балканских земаља и
Швајцарске. У области визуелних умјетности предвиђен је модел резиденс размјене
осам швајцарских умјетника и осам умјетника из различитих република на Балкану,
па је Музеј савремене умјетности РС имао улогу партнера на простору БиХ.
 |
| „Random Access Memory“ |
Новим сликама,
цртежима, видеом и инсталацијама на овој изложби дат је увид у досадашња Вердонова
умјетничких стремљења, првенствено усмјерена на комплексност односа времена и
простора, па је у називу „Times“ сажета његова
заинтересованост да истражује и испитује ове одреднице, њихову неухватљивост и
промјењивост, као и тежња да прекорачује њихова тренутна ограничења и
датости. Стога се за ову изложбену
цјелину може рећи да функционише као специфична просторна и временска
димензија, која се не односи ни на прошло, ни на садашње, а ни на будуће, већ
на нешто између или управо све заједно, а што је присутно прије свега у инсталацији „Random Access
Memory“, као њеном највећем и најдоминантнијем дијелу.
Инсталација је смјештена у замрачену просторију, на чија два наспрамна краћа зида се истовремено емитује свјетлост из два пројектора, који су подешени тако да се читавом површином добије правоугаона мрежаста свјетлосна структура, која у ствари оптички поништава зид на којем се емитује стварајући илузију продубљености простора. Његова унутрашњост испуњена је мноштвом компакт дискова који висе са плафона на бијелим концима различите дужине, функционишући као бројне тачке преламања свјетлости, док својим кретањем стварају низ случајних и произвољних сјенки на зидовима. Основу овог рада чини CD као медиј који се користи за чување података, али који је већ у знатној мјери превазиђен и замијењен савременијим и напреднијим алтернативама. Стари и употребљени дискови својим формалним потенцијалом овдје су првенствено материјал за изграђивање медитативног свјетлосног амбијента, док се улога меморисања прошлости задржава у симболичком смислу.
Инсталација је смјештена у замрачену просторију, на чија два наспрамна краћа зида се истовремено емитује свјетлост из два пројектора, који су подешени тако да се читавом површином добије правоугаона мрежаста свјетлосна структура, која у ствари оптички поништава зид на којем се емитује стварајући илузију продубљености простора. Његова унутрашњост испуњена је мноштвом компакт дискова који висе са плафона на бијелим концима различите дужине, функционишући као бројне тачке преламања свјетлости, док својим кретањем стварају низ случајних и произвољних сјенки на зидовима. Основу овог рада чини CD као медиј који се користи за чување података, али који је већ у знатној мјери превазиђен и замијењен савременијим и напреднијим алтернативама. Стари и употребљени дискови својим формалним потенцијалом овдје су првенствено материјал за изграђивање медитативног свјетлосног амбијента, док се улога меморисања прошлости задржава у симболичком смислу.
 |
| „Greyground“ |
Поигравање са
могућностима оптичког трансформисања простора присутно је и у раду „Greyground“,
насталом фарбањем површине бијелих зидова и пода просторије сивом бојом,
према прецизно одређеној геометријској шеми која ствара илузију њеног
продубљивања и продужавања. Овај модел идеалног галеријског простора као бијеле
коцке, која је изолована и издвојена из свог стварног окружења и функционише
према сопственим принципима и правилима умјетности[1], поновљен
је на три слике под називом „Exhibition views“.
У питању су бијела платна неправилног облика чије димензије се сукцесивно
повећавају идући од мањег ка већем, а која су једним дијелом пресликана сивом
бојом дајући три различите визуре изложбеног простора. Понављањем овог модела умјетник промишља
функцију и односе галеријског простора,
аутора и публике, реферишући се и на сам простор Музеја у којем ствара.
 |
| „Exhibition views“ |
Са друге стране ову инсталацију одликује
ефемерност, јер будући да је настала in
situ њено
постојање условљено је трајањем саме изложбе, након чега ће дати простор бити
прекречен и враћен у првобитно стање. Исти је случај и са дјелом „Museum
of
the
Alien
Art: Remnants
of
the
Wild
Blue
Yonder“,
који чини купаста гомила бијелог пијеска посутог плавим пигментом, која ће
такође по завршетку изложбе бити уклоњена.
Већ у самом начину на који је ова инсталација настала присутна је промјењивост и пролазност времена, јер је просипањем пијеска и пигмента симулиран принцип рада пјешчаног сата, при чему је њен коначни облик резултат случајно добијених ефеката. Својим наглашеним естетским квалитетом, произашлим из атрактивног споја бијеле и плаве боје која неизбјежно подсјећа на чувену Ив Клајн плаву (IKB), овај рад оставља низ асоцијативних могућности, а већ у свом називу упућује на имагинарну водену планету из филма Вернера Херцога „Тhe Wild Blue Yonder“.
 |
| „Museum of the Alien Art: Remnants of the Wild Blue Yonder“ |
Већ у самом начину на који је ова инсталација настала присутна је промјењивост и пролазност времена, јер је просипањем пијеска и пигмента симулиран принцип рада пјешчаног сата, при чему је њен коначни облик резултат случајно добијених ефеката. Својим наглашеним естетским квалитетом, произашлим из атрактивног споја бијеле и плаве боје која неизбјежно подсјећа на чувену Ив Клајн плаву (IKB), овај рад оставља низ асоцијативних могућности, а већ у свом називу упућује на имагинарну водену планету из филма Вернера Херцога „Тhe Wild Blue Yonder“.
 |
| „Color source“ |
Метод случајно добијених ефеката
примијењен је и на три цртежа „Color source“
у црвеној, плавој и зеленој боји, која су настала прскањем боје у спреју на
папир. У овом случају аутор је само иницијатор процеса стварања, које започиње намјештањем спреја на одређеној позицији у односу на папир, а затим се
одвија механичким распршивањем боје и спонтано добијеним формама. Другачији
приступ у односу на све претходне радове има видео „Local-global“,
за који се може рећи да представља најдиректнију реакцију умјетника на ново
окружење и његове особености. Премда су и остала дјела настала уз свијест о
потпуно новом амбијенту и у односу на њега, она су такође и неутрална по свом карактеру,
док се једино овај рад служи конкретним локалним мотивима као својом темом. Крећући се градом Вердон је биљежио камером зграде са
стакленим фасадама, односно детаље њихових мрежастих прозорских структура, које
су типичне за савремену униформну архитектуру и присутне свуда у свијету, па их
у овом видеу препознаје и издваја као заједничко бањолучко и глобално обиљежје.
 |
| „Local-global“ |
Реализовање изложби
путем artist-in-residence програма нарочито је изазован, али и непредвидив вид сарадње између кустоса,
односно институције коју представља, и гостујућих умјетника. Премда оваквим
програмима по правилу претходи селекција једног или више аутора који ће бити
позвани у резиденс, чињеница да у релативно кратком временском периоду и у
потпуно непознатом окружењу и другачијим условима рада треба да настану сасвим
нова дјела, неминовно оставља простор за импровизацију, изненађења и
неочекиване резултате. У случају Себастиена Вердона добијена је мултимедијална изложба,
разноврсна и динамична, на којој готово да се стиче утисак о присуству више
различитих аутора.
[1]
B. O`Doherty, Inside
the White Cube. The Ideology of the Gallery Space, The Lapis Press, San Francisco
