среда, 18. јун 2014.

Times/Времена

Самостална изложба Себастиена Вердона
Музеј савремене умјетности РС, Бања Лука
септембар/октобар 2013. године




         Дјела швајцарског умјетника Себастиена Вердона, представљена изложбом „Times“ (Времена), настала су током двоседмичног artist-in-residence програма  који је одржан у септембру 2013. године у Музеју савремене умјетности Републике Српске. Програм је спроведен у сарадњи са фестивалом „Culturescapes“ из Базела, који је у 2013. години за свој тематски оквир имало Балкан и међукултурно повезивање балканских земаља и Швајцарске. У области визуелних умјетности предвиђен је модел резиденс размјене осам швајцарских умјетника и осам умјетника из различитих република на Балкану, па је Музеј савремене умјетности РС имао улогу партнера на простору БиХ.


Random Access Memory

Новим сликама, цртежима, видеом и инсталацијама на овој изложби дат је увид у досадашња Вердонова умјетничких стремљења, првенствено усмјерена на комплексност односа времена и простора, па је у називу „Times“  сажета његова заинтересованост да истражује и испитује ове одреднице, њихову неухватљивост и промјењивост, као и тежња да прекорачује њихова тренутна ограничења и датости.  Стога се за ову изложбену цјелину може рећи да функционише као специфична просторна и временска димензија, која се не односи ни на прошло, ни на садашње, а ни на будуће, већ на нешто између или управо све заједно, а што је присутно прије свега  у инсталацији „Random Access Memory, као њеном највећем и најдоминантнијем дијелу.



         Инсталација је смјештена у замрачену просторију, на чија два наспрамна краћа зида се истовремено емитује свјетлост из два пројектора, који су подешени тако да се читавом површином добије правоугаона мрежаста свјетлосна структура, која у ствари оптички поништава зид на којем се емитује стварајући илузију продубљености простора. Његова унутрашњост испуњена је мноштвом компакт дискова који висе са плафона на бијелим концима различите дужине, функционишући као бројне тачке преламања свјетлости, док својим кретањем стварају низ случајних и произвољних сјенки на зидовима. Основу овог рада чини  CD као медиј који се користи за чување података, али који је већ у знатној мјери превазиђен и замијењен савременијим и напреднијим алтернативама. Стари и употребљени дискови својим формалним потенцијалом овдје су првенствено материјал за изграђивање медитативног свјетлосног амбијента, док се улога меморисања прошлости задржава у симболичком смислу.



Greyground


Поигравање са могућностима оптичког трансформисања простора присутно је и у раду Greyground“, насталом фарбањем површине бијелих зидова и пода просторије сивом бојом, према прецизно одређеној геометријској шеми која ствара илузију њеног продубљивања и продужавања. Овај модел идеалног галеријског простора као бијеле коцке, која је изолована и издвојена из свог стварног окружења и функционише према сопственим принципима и правилима умјетности[1], поновљен је на три слике под називом „Exhibition views“. У питању су бијела платна неправилног облика чије димензије се сукцесивно повећавају идући од мањег ка већем, а која су једним дијелом пресликана сивом бојом дајући три различите визуре изложбеног простора.  Понављањем овог модела умјетник промишља функцију и односе галеријског простора, аутора и публике, реферишући се и на сам простор Музеја у којем ствара.


Exhibition views


Са друге стране ову инсталацију одликује ефемерност, јер будући да је настала in situ њено постојање условљено је трајањем саме изложбе, након чега ће дати простор бити прекречен и враћен у првобитно стање. Исти је случај и са дјелом „Museum of the Alien Art: Remnants of the Wild Blue Yonder“, који чини купаста гомила бијелог пијеска посутог плавим пигментом, која ће такође по завршетку изложбе бити уклоњена.






Museum of the Alien Art: Remnants of the Wild Blue Yonder


Већ у самом начину на који је ова инсталација настала присутна је промјењивост и пролазност времена, јер је просипањем пијеска и пигмента симулиран принцип рада пјешчаног сата, при чему је њен коначни облик резултат случајно добијених ефеката. Својим наглашеним естетским квалитетом, произашлим из атрактивног споја бијеле и плаве боје која неизбјежно подсјећа на чувену Ив Клајн плаву (IKB), овај рад оставља низ асоцијативних могућности, а већ у свом називу упућује на имагинарну водену планету из филма Вернера Херцога „Тhe Wild Blue Yonder“.


Color source


Метод случајно добијених ефеката примијењен је и на три цртежа „Color source“ у црвеној, плавој и зеленој боји, која су настала прскањем боје у спреју на папир. У овом случају аутор је само иницијатор процеса стварања, које започиње намјештањем спреја на одређеној позицији у односу на папир, а затим се одвија механичким распршивањем боје и спонтано добијеним формама. Другачији приступ у односу на све претходне радове има видео „Local-global“, за који се може рећи да представља најдиректнију реакцију умјетника на ново окружење и његове особености. Премда су и остала дјела настала уз свијест о потпуно новом амбијенту и у односу на њега, она су такође и неутрална по свом карактеру, док се једино овај рад служи конкретним локалним мотивима као својом темом. Крећући  се градом Вердон је биљежио камером зграде са стакленим фасадама, односно детаље њихових мрежастих прозорских структура, које су типичне за савремену униформну архитектуру и присутне свуда у свијету, па их у овом видеу препознаје и издваја као заједничко бањолучко и глобално обиљежје.


Local-global


Реализовање изложби путем artist-in-residence програма нарочито је изазован, али  и непредвидив вид сарадње између кустоса, односно институције коју представља, и гостујућих умјетника. Премда оваквим програмима по правилу претходи селекција једног или више аутора који ће бити позвани у резиденс, чињеница да у релативно кратком временском периоду и у потпуно непознатом окружењу и другачијим условима рада треба да настану сасвим нова дјела, неминовно оставља простор за импровизацију, изненађења и неочекиване резултате. У случају Себастиена Вердона добијена је мултимедијална изложба, разноврсна и динамична, на којој готово да се стиче утисак о присуству више различитих аутора.










[1] B. O`Doherty, Inside the White Cube. The Ideology of the Gallery Space, The Lapis Press, San Francisco, 1986.

четвртак, 29. мај 2014.

Ko још вјерује?

Самостална изложба Нинослава Ковачевића
Културни центар Бански Двор, Бања Лука
мај 2014. године



Појам вјере као изразито широко и комплексно значењско поље, у раду Нинослава Ковачевића првенствено се јавља у политичком и идеолошком контексту. Утемељеност људске цивилизације на различитим системима увјерења, који временом само мијењају свој формални карактер, а који су изразито утицајан и неизоставан фактор прожимања како индивидулане тако и колективне свијести, окосница је његовог досадашњег умјетничког опуса. Мултимедијалном изложбом под називом „Ко још вјерује?“ обухваћене су инсталације, цртежи, фотографије и видео радови настали у периоду од  2011. до 2014. године,  којима се овај аутор позиционира на савременој сцени  као један од представника млађе генерације школоване на Академији умјетности у Бањој Луци.



Фото документацијом представљена је серија инсталација (2011/2012.) промјенљивих димензија, које су реализоване на различитим локацијама  употребом неколико хиљада комада пластичних чаша као основног материјала. Ове баналне употребне предмете умјетник је сакупљао са колективних манифестација каква су вјенчања, славе, сахране, изложбе итд, а потом на њима интервенисао бојом дјелимично или у потпуности. У питању су интерактивна дјела настала прецизним распоређивањем и слагањем чаша на поду или зиду према детаљним орнаменталним мустрама, која подразумијевају активно учешће публике. Својим декоративним карактером носе извјестан естетски и оптички потенцијал, који произилази из пажљивог комбиновања бијеле боје чаше и боје којом се на њој интервенише, а управо естетски квалитет радова функционише као основни медијатор комуникације са публиком. Уласком у инсталације, односно ходањем по њима, публика завршава процес реализације дјела, али кроз парадокс моменталног уништавања постављене шеме која је резултат вишечасовне мукотрпне радње слагања чаша. Ову акцију умјетник усложњава увођењем одређених кључних ријечи у матрицу инсталације, какве су етика, вјера и слобода, чије гажење и уништавање након инсталирања/исписивања постаје свјесни или подсвјесни чин пропитивања значења и манифестовања ставова и увјерења везаних за ове појмове, како од стране публике тако и самог аутора.



Даљу разраду идеје и помијерање из дотадашњег претежно формалног и естетског истраживања  ка концептуалном умјетничком промишљању доноси рад „Чекам...“ (2012 – 2014.), који се такође  реализује као инсталација промјенљивих димензија, али сада употребом око 200 комада дрвених мишоловки, које је умјетник куповао и дијелом самостално правио. Апсурдност допадљивости његових инсталација као ефектних оптичких цјелина, која произилази из планског распоређивања и слагања обичних потрошних артикала који су сами по себи лишени било каквог естетског потенцијала, овдје је постигнута репетицијом мишоловки које је офарбао у јарко црвену боју. Натпис „чекам“ на свакој од мишоловки кореспондира са стварним стањем њихове натегнутости и чекања на окидање, односно хватање посматрача који у овом случају умјесто физичког кретања и уласка у инсталацију, што би га изложило опасности од поврјеђивања, треба да комуницира са радом на когнитивном нивоу .



Два видеа „Ко још вјерује у комунизам“ са пратећим објектима, фотографија са бистом Јосипа Броза Тита  и инсталација „Једнакост“  из 2014. године, радови су који директније улазе у проблематику вјере и увјерења као моћног оруђа политичког управљања и контроле друштва. Срп и чекић, лопата и Титов лик издвојени су као типични и препознатљиви симболи социјалистичког система, који се са садашње временске дистанце сагледава као далека и превазиђена прошлост масовне идеолошке манипулације, али и неријетко интерпретира као база носталгичних сјећања и поређења са тренутним приликама и условима живота, пружајући готово митску слику о неком бољем и просперитетнијем добу које се не може вратити.



Иако представник млађе генерације која тада није била ни рођена, умјетник запажа још увијек евидентно присуство ових реликта прошлости у различитим аспектима свакодневнице савременог доба, настојећи да испита њихово садашње значење и значај, прије свега у домену индивидуалне и колективне меморије. Тако се и данас понегдје може наићи на ликовне представе Тита, каква је метална биста коју је случајно пронашао одбачену и окренуту према зиду на крову једне културне институције, а која је некада у оваквим установама била обавезни репрезентативни артефакт. У видеу „Ко још вјерује у комунизам“ умјетник тупи срп гулећи њиме дршку чекића до њихове међусобне дефункционализације и уништења, стављајући ове комунистичке симболе који су творили симбиозу рада и једнакости у антагонистички однос, алудирајући тако на процес унутрашњег нагризања и деструкције овог система. Међутим, комплементарни видео доноси и обрнути процес њихове обнове радњом глачања и полирања зарђалог српа и чекића, чиме се отварају савремене реинтерпретације и вредновања прошлости, првенствено кроз призму сјећања на минула боља времена. У том контексту, инсталацијом „Једнакост“ коју чине једна зарђала и једна потпуно нова лопата, умјетник акцентује право на рад и фрустрирајућу немогућност остваривања тог права као посљедицу вишегодишње тешке економске ситуације, која је један од највећих проблема друштва у којем живи и са којим се суочава као индивидуа.



Из непосредог личног искуства произашло је дјело „Идеолошки отисак“ (2012), фото документација перформанса изведеног у оквиру интернационалне умјетничке манифестације Арс Козара 2012. године на специфичним локалитетима Националног парка Козара. Тематски оквир овог перформанса био је у складу са историјским контекстом мјеста везаним за догађаје из Другог свјетског рата и четворогодишњи отпор окупатору уз огромне људске жртве, на који подсјећа Меморијални комплекс у средишњем дијелу парка. Том приликом умјетник је скоро два сата непомично лежао на земљи наг до појаса и био изложен најјачем сунцу. Ради се о реферисању на чувени перформанс Дениса Опенхајма на сунцу, са отвореном књигом на грудима као једином заштитом. У овом случају употријебљена је сликовница за дјецу под називом „Козара“ из 1980. године, која је штампана у едицији „Бамби лектира“ Издавачке куће Свјетлост у Сарајеву.
Оваква врста литературе, као вид  идеолошке пропаганде намијењене најмлађим нараштајима, била је још увијек присутна и доступна у вријеме умјетниковог одрастања раних 90-их година, док је на  сликовницу употријебљену у перформансу случајно наишао годинама касније у отписаном библиотечком фонду Универзитетске библиотеке у Бањој Луци. Њена моћ утискивања у памћење и формирања увјерења код младих генерација укључујући и самог умјетника, у овом раду изједначена је са физичким отиском изазваним горењем коже на сунцу. Насатавак идеје започете перформансом чини осам цртежа у комбинованој техници  из 2014. године. Они доносе детаљне приказе бруталних сцена насиља и офанзивних парола рађених на основу илустрација и текста из сликовнице, која је према савременим педагошким стандардима сасвим непримјерена за дјецу. Сваки од ових радова чини неколико слојева паус папира који су сложени један преко другог. На тај начин  цртеж на једном папиру бива дјелимично прекривен оним сљедећим чинећи једну транспарентну цјелину, при чему покушај прекривања неадекватних ликовних призора кореспондира са процесом потискивања или архивирања сјећања.


Овом изложбом као својеврсним пресјеком стваралачких домета Нинослава Ковачевића, представљен је разноврстан мултимедијални опус који се развија са позиције аутора као активног посматрача и коментатора друштвене  и политичке стварности у којој живи и остварује се као појединац. Питања вјере и увјерења у идеолошком смислу акцентована су као свеприсутни сегменти свакодневнице, који изразито утичу на формирање и усмјеравају обликовање индивидуалне и колективне свијести. У циљу њиховог сагледавања и ишчитавања умјетник усмјерава свој поглед ка појавама из непосредне прошлости, повезујући их и поредећи са садашњим тренутком и значењем у контексту савременог друштва.